Po De­čan­skoj hri­so­vu­lji iz 1330. go­di­ne i ana­li­zi pre­ko 3.000 do­ma­ćin­sta­va u ta­da­šnjem de­čan­skom vla­ste­lin­stvu, mo­že se ja­sno vi­dje­ti da je 90 od­sto ime­na na­se­lja, ali i lič­nih ime­na, bi­lo slo­ven­skog, odo­sno srp­skog po­ri­je­kla, sma­tra Pe­ro Ra­do­njić
U di­je­lu na­uč­ne jav­no­sti u Da­ni­lov­gra­du, ali i ši­re, po­je­di­ni isto­ri­ča­ri po­ve­zu­ju ro­do­na­čel­ni­ka Bje­lo­pa­vli­ća (Bi­je­log Pa­vla) sa Du­ka­đi­ni­ma i čak tvr­de da ima i al­ban­ske kr­vi. Po­vo­dom to­ga u ovom kra­ju po­ve­la se ve­li­ka di­sku­si­ja oda­kle po­ti­ču ta­kvi sta­vo­vi i ko­ji su ar­gu­men­ti za ta­kve tvrd­nje. Pe­ro Ra­do­njić, ku­stos Za­vi­jač­nog mu­ze­ja u Da­ni­lov­gra­du, ka­že da sa­mo ma­ni­pu­la­ci­je o pret­ku Bje­lo­pa­vli­ća mo­gu po­ko­le­ba­ti neo­spor­nu či­nje­ni­cu da je Bi­je­li Pa­vle bio Sr­bin i da je u ove kra­je­ve do­šao sa Ko­so­va i Me­to­hi­je.
– Bi­je­li Pa­vle je ne­sum­nji­vo do­šao sa pro­sto­ra da­na­šnjeg Ko­so­va i Me­to­hi­je i to u 14. vi­je­ku. Taj po­da­tak bio je raz­log da ne­ki isto­ri­ča­ra Bi­je­lom Pa­vlu pri­do­da­ju i ne­srp­ske, od­no­sno al­ban­ske ele­men­te. Me­đu­tim, po De­čan­skoj hri­so­vu­lji iz 1330. go­di­ne i ana­li­zi pre­ko 3.000 do­ma­ćin­sta­va u ta­da­šnjem de­čan­skom vla­ste­lin­stvu, mo­že se ja­sno vi­dje­ti da je 90 od­sto ime­na na­se­lja, ali ilič­nih ime­na, bi­lo slo­ven­skog, odo­sno srp­skog po­ri­je­kla. Mi­li­ca Gr­ko­vić u zna­čaj­nom na­uč­nom po­du­hva­tu o ovom do­ku­men­tu ka­že da su lič­na ime­na jed­na od va­žnih na­ci­o­nal­nih obi­ljež­ja i na osno­vu njih se stva­ra­ju te­ze o na­stan­ku po­je­di­nih na­ro­da. U skla­du sa ti­me i ime­na iz De­čan­ske hri­so­vu­lje tre­ba da po­ka­že ko­ji je ži­va­lja u vri­je­me nje­nog pi­sa­nja na­sta­nji­vao te pre­dje­le. Ana­li­ze su po­ka­za­le da je na ta­da­šnjem pro­sto­ru de­čan­skog vla­ste­lin­stva ži­vje­lo ma­nje od jed­nog pro­cen­ta al­ban­skog sta­nov­ni­štva. A baš iz ta­kvog pro­sto­ra Bi­je­li Pa­vle je do­šao u na­še kra­je­ve – ka­že Ra­do­njić.
Naš sa­go­vor­nik i po­ja­šnja­va za­što se se Bi­je­lim Pa­vlom po­ve­zu­ju ime Du­ka­đin. Po nje­go­vim is­tra­ži­va­nji­ma, Du­ka­đin je bio san­dža­kat na Ko­so­vu i Me­to­hi­je u vri­je­me tur­ske oku­pa­ci­je.
– Za­što se u jed­nom di­je­lu jav­no­sti sa Bi­je­lim Pa­vlom i Bje­lo­pa­vli­ći­ma po­ve­zu­je ime Du­ka­đin? Du­ka­đin­ski san­dža­kat da­ti­ra iz 1462. go­di­ne i ob­u­hva­tao je pod­ruč­je Pe­ći i Đa­ko­vi­ce na po­čet­ku, a pre­ma tur­skom po­pi­su iz 1487. go­di­ne tom san­dža­ka­tu iz­me­đu osta­log pri­pa­da­ju Ska­dar i Peć, ali te gra­ni­ce se go­di­na­ma po­mje­ra­ju. Pre­ma po­pi­su sa kra­ja 16. vi­je­ka, mo­že se za­klju­či­ti da je u sa­sta­vu tog san­dža­ka­ta peć­ki i đa­ko­vič­ki okrug. Ta­da se on pro­sti­rao od Pe­ći do Lje­ša. U Lje­šu je bi­la re­zi­den­ci­ja san­džak-be­ga. U glav­nom pro­stor Ko­so­va i Me­to­hi­je u jed­nom pe­ri­o­du se na­zi­vao Du­ka­đi­nom, pa su i na­ši pre­ci go­vo­ri­li da su iz Du­ka­đi­na. Mi­slim da je to je­dan od raz­lo­ga za­što se ime Bi­je­log Pa­vla po­ve­zu­je sa Du­ka­đi­nom – po­ja­šnja­va Ra­do­njić. On do­da­je da po­vo­dom ove te­me ima do­sta po­da­ta­ka ko­ji se do­volj­no ne ob­ra­đu­ju ili se gu­ra­ju u stra­nu. Jed­na od ne­do­volj­no po­zna­tih či­nje­ni­ca po­ka­zu­je da je i na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji po­sto­ja­lo se­lo ko­je se zva­lo Bje­lo­pa­vlić.
– Va­lja is­ta­ći da se u tef­te­ru iz 15. vi­je­ka kao se­lo na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji po­mi­nju i Bje­lo­pa­vli­ći. To se­lo i da­lje po­sto­ji u op­šti­ni Peć, ali se da­nas zo­ve Bje­lo­pać, odnsno pr­vo­bit­ni na­ziv je al­ba­ni­zo­van. In­te­re­sant­no je is­tra­ži­ti ka­ko to da se ime Bje­lo­pa­vli­ći u sko­ro isto vri­je­me po­ja­vlju­je na dva uda­lje­na pro­so­tra. Taj po­da­tak po­mi­nje i Pe­tar Šo­ba­jić pri­li­kom is­tra­ži­va­nja o po­ri­je­klu Bje­lo­pa­vli­ća. Ni­je na me­ni da iz na­ve­de­nih po­da­ta­ka fo­r­mi­ran na­uč­ne isti­ne, ali oni ko­ji se ti­me ba­ve ove po­dat­ke ne mo­gu da za­o­bi­đu i mo­ra­ju da ih uklju­če u svo­ja is­tra­ži­va­nja, ka­ko bi na­red­ne ge­ne­ra­ci­je u Bje­lo­pa­vli­ći­ma do­bro zna­le oda­kle im je do­šao pre­dak i ko­jem je na­ro­du pri­pa­dao – za­klju­ču­je Ra­do­njić.
Du­ka­đi­ni vi­jek na­kon Pa­vla
Da Bi­je­li Pa­vle ne­ma ve­ze sa Du­ka­đi­ni­ma sma­tra i Mi­ljan Sta­ni­šić, pu­bli­ci­sta i bje­lo­pa­vlić­ki hro­ni­čar. U tek­sto­vi­ma ob­ja­vlje­nim u Cr­noj Go­ri on je vi­še pu­ta de­man­to­vao taj po­da­tak.
– Oblast iz ko­je je Bi­je­li Pa­vle do­šao me­đu svo­je et­nič­ke srod­ni­ke Sr­be Lu­ža­ne ve­za­na je za Me­to­hi­ju i pro­sto­re iz­me­đu Pe­ći i Pri­zre­na, ko­je se ta­da zva­lo Hvo­sno, a ni­ka­ko za Du­ka­đin, ko­ji je mno­go ka­sni­ji po­jam. Ko­so­vo i Me­to­hi­ja su vje­ko­vi­ma bi­li sko­ro u pot­pu­no­sti oblast na­se­lje­na Sr­bi­ma, što po­ka­zu­je De­čan­ska hri­so­vu­lja iz 1330. go­di­ne. Do­vo­đe­nje Bi­je­log Pa­vla u bi­lo ka­kav kon­tekst sa Du­ka­đi­nom (iz­vje­snim Le­kom) je u pot­pu­no­sti ne­u­te­me­lje­no i bez osno­va. Ple­men­sko ime Du­ka­đi­na is­tra­ži­va­či smje­šta­ju u vre­men­ski okvir 15. vi­je­ka, što či­ni dis­pro­por­ci­ju u od­no­su na Bi­je­log Pa­vla či­tav vi­jek. Isto­rij­ski su po­zna­ta dvo­ji­ca Le­ka iz Du­ka­đi­na, i to Le­ka Ze­ka­ri­je (u pje­smi se po­mi­nje kao Le­ka Ka­pe­tan) i Le­ka Du­ka­đin. Le­ka Za­ka­ri­je je bio vla­ste­lin, a nje­go­vi dvo­ri su bi­li u Da­nju, na pu­tu od Ska­dra pre­ma Pri­zre­nu. Po­gi­nuo je ta­ko što ga je ubio nje­gov va­zal 1444. go­di­ne. Dru­gi je Le­ka Du­ka­đin. On se u dru­goj po­lo­vi­ni 15. vi­je­ka pro­čuo u he­roj­skoj bor­bi pro­tiv Tu­ra­ka. Krat­ko vri­je­me je bio pro­tiv Sken­der­be­ga, a on­da nje­gov ve­li­ki sa­ve­znik u bor­bi Tu­ra­ka. Po­sli­je smr­ti Sken­der­be­ga u Lje­šu taj dio Al­ba­ni­je i ši­re pot­pa­da pot­pu­no pod tur­sku vlast, ko­ja vr­ši isla­mi­za­ci­ju tih pro­sto­ra. Le­ka po­tom bje­ži za Ita­li­ju, a ka­sni­je se vra­ća. Da­kle, ni vre­men­ska, ni­ti bi­lo ko­ja dru­ga osno­va ne mo­že ve­za­ti Bi­je­log Pa­vla za Du­ka­đin­ce – ka­te­go­ri­čan je Sta­ni­šić.
I.M.